NIK­ŠIĆ - Iako uda­lje­no sve­ga 23 ki­lo­me­tra od Nik­ši­ća, se­lo Me­đe­đe, smje­šte­no u ju­go­i­stoč­nom di­je­lu op­šti­ne, još uvi­jek ne­ma stru­ju, ni­ti vo­du. Da­nas se u sve­ga dvi­je ku­će sa osam sta­nov­ni­ka di­me dim­nja­ci, iako su po po­pi­su iz 1962. go­di­ne u tom kra­ju bi­la 42 do­ma­ćin­stva, sa oko 300 ži­te­lja. Do ku­ća smje­šte­nih pod Ostro­škom gre­dom do­la­zi se iz­u­zet­no lo­šim ma­ka­dam­skim pu­tem. Uz to, u pi­ta­nju je bez­vo­dan, kr­še­vit kraj. S pro­lje­ća i lje­ti taj kraj oži­vi, jer se u bli­zi­ni na­la­ze ka­tu­ni na Po­ni­kvi­ca­ma, dok su im ovih da­na i to­kom zi­me je­di­ni po­sje­ti­o­ci lov­ci. U se­lu ži­ve se­stre Ko­sa (77), Jo­van­ka (72) i Zla­ti­ja (90) Mi­jaj­lo­vić, kao i Žar­ko Da­mja­no­vić (55) sa su­pru­gom Vi­do­sa­vom (49) i kćer­ka­ma Dra­ga­nom (21) Sve­tla­nom (18) i Ve­snom (14). Žar­ko­va po­ro­di­ca je još i broj­ni­ja, ali je nje­gov sin od­se­lio u Pod­go­ri­cu, a dvi­je kćer­ke su se uda­le.
U raz­go­vo­ru za „Dan” ba­ka Ko­sa Mi­jaj­lo­vić ka­že da se ona i nje­ne se­stre ni­je­su uda­va­le na­kon smr­ti ro­di­te­lja.
-Se­stra Jo­van­ka i ja smo za­ra­di­le pen­zi­je, dok Zla­ti­ja ni­kad ni­je ra­di­la ne­go je bri­nu­la o ku­ći… Već dvi­je de­ce­ni­je je ve­za­na za po­ste­lju, jer je osli­je­pi­la, a i pri­ti­sle su je i dru­ge bo­le­sti. Ra­di­la sam u O.Š „Lu­ka Si­mo­no­vić” na odr­ža­va­nju či­sto­će, gdje sam pri­je 15 go­di­na i pen­zi­ju za­ra­di­la, dok se Jo­van­ka, pen­zi­o­ni­sa­la pri­je pet go­di­na. Ona je rad­ni vi­jek pro­ve­la kao ser­vir­ka u Slu­žbi za­šti­te i spa­ša­va­nja u Nik­ši­ću. Sva­ko­dnev­no smo pje­ša­či­le do Br­šna po tri­na­est ki­lo­me­ta­ra, a ne­ri­jet­ko i do gra­da 23 ki­lo­me­tra… De­ce­ni­ja­ma smo ta­ko odr­ža­va­le po­sao i do­ma­ćin­stvo, pri­ča ba­ka Ko­sa.
Uslo­vi za ži­vot u se­lu su, ka­že, „naj­te­ži što mo­gu bi­ti”.
-Ne­kad je ov­dje bi­lo 40 do­ma­ćin­sta­va, a u sva­koj od ku­ća bi­lo je do­sta mo­ma­ka i dje­vo­ja­ka. Ra­di­lo se i stva­ra­lo, s mu­kom, ali smo po­ma­ga­li jed­ni dru­gi­ma. Na ple­ća se no­si­la lje­ti­na iz ba­šte ili si­je­no. Ni­je bi­lo pre­vo­za. Sad je dru­ga­či­je. Nas osmo­ro se sna­la­zi­mo ka­ko zna­mo i umi­je­mo. To­kom lje­ta po­ne­ko nas i obi­đe, ali zi­mi, ka­da sni­jeg na­pa­da, od­sje­če­ni smo od gra­da i po tri – če­ti­ri mje­se­ca. Put je ta­da za­ve­jan, pa se je­di­no he­li­kop­te­rom mo­že do­ći u se­lo. Bez ika­kvih smo vi­je­sti, jer ne­ma­mo stru­je, a i te­le­fon­ski sig­nal je ni­ka­kav, jer se mo­ra­mo po­pe­ti na sti­je­ne da bi­smo raz­go­va­ra­li s ne­kim. Te­le­fo­ne pu­ni­mo uz po­moć aku­mu­la­to­ra. Eto, ta­kav nam je ži­vot- mr­čen i ža­lo­stan- ka­že sta­ri­ca.
Nje­na se­stra Jo­van­ka Mi­jaj­lo­vić ka­že da je ži­vot u tom kra­ju pre­te­žak, a ka­ko go­di­ne pri­ti­ska­ju i sna­ga ih iz­da­je.
-S go­di­na­ma i bo­lest do­đe. Ne daj bo­že da do­đe si­tu­a­ci­ja da nam se za ži­vot bo­re, umr­le bi­smo če­ka­ju­ći da Hit­na po­moć do­đe ma­ka­dam­skim pu­tem iz Nik­ši­ća - ka­že Jo­van­ka.
U se­lu je ostao da ži­vi i Žar­ko Da­mja­no­vić (55), ko­ji je sa Vi­do­sa­vom (49), ro­dom iz Žu­pe nik­šić­ke, na ovom kr­šu i po­ro­di­cu za­sno­vao.
-Te­žak je ov­dje ži­vot. Ko ne vje­ru­je, tre­ba­lo bi ba­rem ne­ko­li­ko da­na da pro­ve­de u ovom kr­šu i uvje­ri se ka­ko nam je. Bez pu­ta, vo­de, stru­je, bez te­le­fon­skog sig­na­la. Dok su dje­ca bi­la mla­đa, bi­lo im je te­ško ob­ja­sni­ti za­što ne­ma­ju ono što ima­ju nji­ho­vi vr­šnja­ci. Da se mo­že­mo oku­pa­ti kao ci­vi­li­zo­van svi­jet u ku­pa­ti­lu, a ne da gri­je­mo vo­du u šer­pa­ma i po­li­va­mo se da bi­smo se is­tu­ši­ra­li ili se ku­pa­mo u la­vo­ri­ma i ba­nja­ma. La­ko bi­smo za te­le­fon, kom­pju­ter i osta­lo. No, i to dje­ci tre­ba. Pri­je se­dam – osam go­di­na, kćer­ke sam bio is­pi­sao iz ško­le, jer ni­je­sam iamo uslo­va da ih ško­lu­jem, ali za­hva­lju­ju­ći so­ci­jal­nim rad­ni­ci­ma Žar­ku Mi­li­ću i ta­da­šnjem di­rek­to­ru Cen­tra za so­ci­jal­ni rad Dra­gu Spa­ji­ću, obez­bi­je­đen je pri­vat­ni smje­štaj ko­ji su oni pla­ća­li, ta­ko da su dje­ca na­sta­vi­la da se ško­lu­ju. Kad je na mje­sto di­rek­to­ra po­me­nu­te usta­no­ve do­šao dru­gi čo­vjek, to pra­vo nam je opet us­kra­će­no, pa su sa­da Sve­tla­na i Ve­sna to­kom sed­mi­ce smje­šte­ne kod rod­bi­ne u gra­du, dok vi­ken­dom do­la­ze u se­lo i po­ma­žu Vi­do­sa­vi i me­ni u do­ma­ćin­stvu, pri­ča Da­mja­no­vić.
Nje­go­va su­pru­ga Vi­do­sa­va is­ti­če da je ži­vot u tom kra­ju su­ro­vi­ji ne­go bi­lo gdje u Cr­noj Go­ri.
-Če­sto smo bi­li i bez bra­šna, jer ga ne­ma­mo či­me do­pre­mi­ti ili za šta ku­pi­ti. Ima­mo me­sa, si­ra i mli­je­ka, jer dr­ži­mo kra­ve i ov­ce- ka­že Vi­do­sa­va.
Ka­ko is­ti­če, naj­te­ža si­tu­a­ci­ja je sa kćer­kom Dra­ga­nom ko­ja je li­ce sa po­seb­nim po­tre­ba­ma.
-Njoj tre­ba vi­še ne­go svi­ma na­ma. Po­seb­na is­hra­na, pe­le­ne i pre­svla­če­nje po ne­ko­li­ko pu­ta to­kom da­na- ka­že Vi­do­sa­va.
L.N.

Sa­mo da sni­jeg ne na­pa­da

Sta­ri­ca Ko­sa is­ti­če da su se pri­pre­mi­le za zi­mu, na­ba­vi­le su bra­šno, še­ćer, so, ulje, gas, šte­ri­ke… Mo­le se bo­gu da bu­de što ma­nje sni­je­ga...
-Sve što je jed­nom bi­lo mo­že se po­no­vi­ti. Za­to Bo­ga mo­li­mo da nas spa­si ma­kar od te mu­ke- ka­že Ko­sa.

Mo­žda na­spu ce­stu

U Op­šti­ni Nik­šić ju­če nam je sa­op­šte­no da su upo­zna­ti s pro­ble­mom put­ne in­fra­struk­tu­re u se­lu Me­đe­đe, te da je vi­še pu­ta ape­lo­va­no da se taj put na­spe i po­pra­vi, što će bi­ti i uči­nje­no mo­žda i usko­ro, uko­li­ko do­zvo­le vre­men­ske pri­li­ke. U lo­kal­noj upra­vi po­ja­šnja­va­ju da će ma­kar na­su­ti i uva­lja­ti naj­kri­tič­ni­je di­o­ni­ce, ka­ko bi sta­nov­ni­štvo tog kra­ja mo­glo bez pro­ble­ma da do­đe do gra­da.U Op­šti­ni ka­žu da odr­ža­va­nje ni­sko­na­pon­ske mre­že ni­je u nji­ho­voj nad­le­žno­sti, od­no­sno da je to po­sao Elek­tro­di­stri­bu­ci­je.